Ko je skoro bio u Beogradu, zna o čemu pričam. Nije više problem ni što sami Beograđani ne znaju vrednost svojih zgrada, pa po istorijskom nasleđu ispisuju grafite poput skorašnje podrške popularnom fudbalskom narodnom heroju--''Pravda za Uroša.'' Dabome, na jednu stranu se poziva na linč homoseksualaca (koji inače, ne krše zakon, i kao ostatak Srbije plaća porez i poštuje iste zakone), dok se na drugoj strani podržava navijački huligan koji je, u stilu Miloša Obilića, prišao vlastima (jednom od policajaca) i nabio mu baklju niz grlo, te samim tim pokušao da ga ubije. Ono što je mene i ostale iznenadilo jeste da su sve navijačke grupe, klubovi, pa i neke javne ličnosti, ali i podobar deo javnosti, stali iza huligana. To je tačka posle koje nema povratka. Kada na javnoj utakmici igrači Zvezde podržavaju ovakvo ludilo, jasno nam je svima kuda idemo.

Nije ovo nikakva žalopojka našoj ''propaloj slavi.'' Ali stvari kao ova u Boru su jednostavno bile nezamislive ranije, prosto iz razloga što su animalne. Sve se više po većim mestima viđaju ''oplasni momci'' koji nanovo nose Air-Max patike, trenerke ubutane u čarape, uske dukserice, prstenje i neizostavni deo ansambla, zlatni krst. Popularna nam torba ''pederuša'' je već poodavno ušla u deo srpskog folklora, pa se podrazumeva da je tu. Mladi momci (od 15 godina pa na više) su opasno napucani, zamišljaju da su veliki nacionalisti, idu okolo i biju se da bi se dokazali, ali ono što je meni najčudnije i najopasnije, jeste da se vršnjaci tome dive. Srpsko društvo je sada u paradoksu: iako je u procesu raspada Jugoslavije (i uz to stvaranje te cele dizelaške kulture) srpsko društvo propatilo više no ikada (osim možda u početnim godinama turske okupacije) i doživelo sve i svašta UPRAVO OD TAKVIH DIZELAŠA, omladina ide istim stopama.

E sad, poenta je sledeća, bar sa moje oportunističke strane: pusti stoku nek se trebi. Jedan moj jako dobar prijatelj je na moju konstataciju da se u susednom kafiću biju dva dizel-junaka, je jednostavno odgovorio: ‘’Uh što ih volim kad se biju; nek se potrebi to što ima na brzinu pa da mi ostali nastavimo dalje.’’ Koliko god to surovo zvučalo, naše tranziciono društvo sada postavlja temelje budućeg srpskog društva. Ovo je vreme kada se vidi ‘’ko je vjera, a ko nevjera.’’ Jeste strašno što je momak ubijen, ali niti će policija da zatvori ovo mesto, niti će ti mladići (od njih 10, uhapšeno 2) da odleže neku ekstra dugu kaznu, jednostavno idemo dalje, na ovo smo, koliko god to strašno zvučalo, navikli. Pametni roditelji neće svojoj deci da dozvole izlazak na ovakva mesta, a sistem u kome živimo je trenutno previše korumpiran da bismo od njih očekivali da reaguju na tuče. Policajci, kako sami ponekad vole da se hvale, idu po gradu, piju sa vlasnicima lokala i šacuju klinke. Slaba vajda od toga, a sistemske greške mi običan narod ne možemo da ispravimo, jer vlast niti sluša niti ju je briga. Surovo, ali istinito. Stoga savet svima da se uzmu u pamet i da paze šta rade. Ovaj momak koji je ubijen nije to ničime zaslužio. Međutim, smatram da je isprazno komentarisati šta mora da bude urađeno od strane države, jer od toga nema ništa. Niti će država da se nešto silno nasekira, niti će da osudi te budale na odgovarajuće kazne, samo će da se nonšalantno pređe preko svega. To je realnost, i što pre to svi shvatimo, znaćemo koja mesta da izbegavamo i kako da se sačuvamo. Moj narod kaže ‘’ko se čuva, i Bog ga čuva.’’

E sad, pitanje sa početka: jesmo li daleko odmakli od devedesetih? Iskreno, mislim da nismo, bar u mentalitetu. Naravno, možda nemamo građanski rat, i ne bombarduje nas ko stigne, ali smo i dalje tranzit za raznorazne mutne kriminalne radnje, nismo otporni na Cecu i co. etc. Baš suprotno, Ceca, JK, i ostala bagra prže više no ikad. Oduvek su brza lova i život bili popularni, ali kada vidim šta puštaju naše televizije i kakve generacije pravimo, više me ništa ne iznenađuje. U pesmama gde se poziva na sveopšte orgije, gde se glorifikuju mafijaši, omladina pokušava da se nađe i ostvari put do vrha na brzinu. Nije ni na Zapadu situacija iole drugačija, tamo je samo podela između te geto-kulture i ostalih mnogo, mnogo izraženija.

Na kraju se sigurno pitate čemu ovoliki pesimizam. NIti sam ja mrzitelj svog naroda, ali mi je nažalost postalo jasno da trenutno je moja zemlja zapala u ogromnu krizu društvenog identiteta iz koje ne može da se iskobelja. Ono što je još gore, na javnoj sceni sve više viđamo ljude koji su žarili i palili po Balkanu devedesetih godina. Stoga, trenutno sam mišljenja da još jedno 5-7 godina, dok ne dođe do kompletne transformacije među samim narodom, neće nama biti mnogo bolje. Živi bili pa videli, ali se sve više plašim da je borska ‘Monza’ samo početak novog balkanskog Pakla koji može da nas uruši iznutra. Rečima druga Tita ''Mi smo more krvi prolili za bratstvo i jedinstvo našeg naroda. E nećemo nikome dozvoliti da nam dira, ili da nam ruje iznutra to naše bratstvo i jedinstvo.''

Posle višedecenijskih prikrivenih netrpeljivosti i 10 godina ratnih razaranja na području bivše nam drage, četvrte vojne sile u svetu, domovine Jugoslavije, čovek bi pomislio da smo naučili važnu lekciju: manuti se velikobalkanskih (čitaj: velikoslovenskih) manguparija i pretvaranja da ustvari mi i nismo komšije, nego jedna celina koja zaslužuje da (opet) bude zajedno. Iako je ta pretpostavka dosta klimava sa istorijskog stanovišta, čini se da je kulturološki gledano, Balkan ujedinjen: Hrvati furaju narodnjake isto koliko i Srbi; Slovenci vole sarajevski ćevap kao i prosečan Bošnjak, dok i Srbi i Albanci gaje narodno uverenje da je pravljenje rakije odraz domaćinskog ponašanja na selu. Ipak, iskustvo Kraljevine SHS, a kasnije i Jugoslavije, nam je pokazalo koliko iskrivljena slika o realno prisutnoj etničkoj netrpeljivosti može da uzrokuje bola i patnje za sve one koji nastanjuju ovaj brdoviti i prokleti Balkan.

 

Dok se narodi ove naše balkanske ‘’crne rupe u persijskom tepihu Evrope’’, kako nas je (Srbiju, doduše) nazvao Tomislav Nikolić, još uvek oporavljaju od građanskog rata, pronalazim virtuelna udruženja građana svih nacionalnosti (na facebooku, naravno, a gde drugde?)poput ovih: GRUPA LJUBAVI I PRIJATELJSTVA IZMEĐU BALKANSKIH NACIJA (http://www.facebook.com/group.php?gid=22978959495), ili pak: Srbi, Hrvati i Bošnjaci KOJI SE NE MRZE MEĐUSOBNO, NEGO ŠIRE LJUBAV!!! (http://www.facebook.com/search/?init=srp&sfxp=&q=grupa+koja+se+zalaze#/group.php?gid=98839777912) 
Verovali ili ne, prva facebook grupa broji fascinantna 37 693 člana u momentu dok pišem ovo, dok se druga bliži broju od 82 hiljade ili tisuća, kako vam drago. Sam broj pripadnika ovih grupa ne bi bio toliko epohalan da u pitanju nije grupa sa realističnim očekivanjima, već grupa mladih ljudi koji, kako se to kaže kod nas u kraju, ‘’mlate praznu slamu’’. Interesantno je kako mi Balkanci volimo ekstreme. Čuo sam u jednom pozorišnom komadu nedavno rečenicu koja je tipična za naše narode: ‘’U prvim redovima za Tita, u prvim redovima protiv!’’ Zanemarite Tita, i pogledajte, da li vam se ne čini da nemamo osećaj za zdravu ravnotežu, poput Slovaka i Čeha. Moj je utisak da mi znamo ili da kudimo nekog do zla Boga, da mrzimo iz dna duše (ponekad i ne znamo što, ali znamo da moramo), ili da, opet bez pokrića, ljubimo bližnjeg svoga, kujemo u nebesa njegove (često) nepostojeće kvalitete, ili pak preuveličavamo momente iz nacionalne istorije. Sve u virtuelnoj facebook dimenziji.
Upravo je to na delu u ranije pomenutim facebook fenomenima: širenje ne prijateljstva, nego ubeđenja da je rat prošao (što istina, i jeste) i da žrtve i njihove porodice mogu tek tako da pređu preko toga. Znam šta ćete da pomislite u ovom momentu: da sam ultranacionalista, velikosrpski hegemonista ili šta već. Uveravam vas da sam sve samo to ne. Imam puno prijatelja sa raznih strana Balkana i sveta, raznih vera i ubeđenja, ali nikada ne bih išao toliko daleko da generalizujem i kažem da mi Balkanci moramo da, realno na silu, međusobno delimo pred sobom i drugima izlive nežnosti. Mi u Srbiji kažemo ‘’Ko će koga, ako ne svoj svoga?’’ I Đinđića su ubili ljudi sa kojima je radio, i Karađorđa, a da ne idem toliko daleko sve do loze Nemanjića (ali i ostalih kraljevskih porodica Evrope) gde je bratoubistvo bilo način na koji se dolazilo do trona. Tako i na Balkanu- nekadašnja loza slovenskog romantičarskog nacionalizma, u borbi za samostalnošću, je potrošena. Nema više ljubavi o kojoj se slušalo širom Balkana. Ne jadikujem, realno je nema.

Priznajmo, imamo još puno nerešenih pitanja. Na jednoj od ove dve grupe se u jednom momentu pojavljuje izjava da je Kosovo država. Ne želeći da ulazim u dublje rasprave tog tipa, odmah se primećuje da je to prva, ali ne i jedina, tačka spoticanja ‘’bratstva’’ koje grupe promovišu. Srbi kategorički odbijaju da priznaju, dok je nekima to činjenica. Zatim, kojim jezikom govore Crnogorci koji se javljaju na grupu? Srpskim, crnogorskim? Da ne pominjem dalje rasprave oko toga da su se u BJR Makedoniji u zadnje vreme pojavili ljudi koji pričaju istu priču kao i ostatak Balkana 90-ih, da su oni najstariji narod, da su oni potomci Aleksandra Velikog, i da je njihov jezik preteča svih slovenskih jezika, bla, bla, bla. Balkanska su društva još uvek duboko podeljena u svakom pogledu. Ovoga puta, ne virtuelno, nego veoma stvarno.

Pa opet, mi se uporno bratimimo i sestrimimo. Fatalna privlačnost među balkanskim nacijama, kako je skoro rekao predsednik Tadić, zaista postoji. Mi jednostavno ne umemo da priznamo sebi da se razvod između naših naroda, koliko god on bio bolan, zaista desio, i to vrlo stvarno. Stotine hiljada žrtava, nestalih i raseljenih su najbolji dokaz da, uprkos kulturološkoj i mentalitetskoj sličnosti, naši narodi jednostavno ne funkcionišu. U stvarnosti, ne u svetu koji čine nizovi nula i jedinica.

Uvek sam se zalagao i uvek ću se zalagati za ekonomsku, policijsku, pa i vojno-političku saradnju. Druženja ljudi sa drugima preko granice i prevazilaženje predrasuda je jako korisno i svim srcem se borim za to. Međutim, ono što naši narodi sada doživljavaju jeste jedna sasvim evropska dimenzija tolerancije, i to više nego što mislimo. Realno, ne postoji više nikakva ljubav i bratska povezanost, već samo interesi. Crnogorci i Srbi su se udaljili i crnogorska nacija stvara svoj identitet, BJR Makedonci takođe grade svoj ‘’makedonski’’ imidž, dok se Slovenija služi ucenama da blokira put Hrvatske u EU. Da budem iskren, i Srbija bi to radila da je u tom položaju, a ne isključujem da hrvatska vlast neće isto da uradi sa Srbijom. Nema tu ničeg ličnog, samo interesi. Istina, više boli kad ti tako nešto uradi neko ‘’tvoj’’. Razlog više da se konačno manemo jedni drugih.

  

Stoga je krajnje vreme da se stvari nazovu pravim imenom. Tolerancija, ali samo tolerancija. Ne smeta mi da je moj komšija Hrvat, Bošnjak, Mađar ili Albanac, i ne smeta mi da jedng dana budemo bliski prijatelji, ali unapred postavljati stvari na bratski nivo, kada one realno nisu, je u najmanju ruku neodgovorno. Srbi nemaju prijatelja na Balkanu, nemaju ih ni Hrvati, niti bilo koji narod. Postoje samo interesi. Para vrti gde burgija neće. Da je pameti, Balkan bi već bio regionalna tržišna sila. To ne bi proizišlo iz bratstva i jedinstva, nego iz normalnog stava da posao ne sme da trpi zbog prošlosti. Emocija i bratski zagraljaji moraju da pričekaju, bar do nekih drugih vremena. Do tada nam ostaje Facebook. Virtuelni.

Interesantna je opaska da je Izrael započeo 2009. godinu sa još vojnih razaranja. Pročitao sam jedan interesantan komentar na sajtu B92 u kome se napominje da ova ''naša'' nova godina nije niti muslimanska niti jevrejska, te stoga nema posebnog razloga za neku simboliku ili kosmičko tumačenje ovih događaja. Neosporno je, međutim, da Izrael ovoga puta, za razliku od vojne intervencije u Libanu, ne odmerava snage u regionu, već brani svoje legalne interese. Znam da ću doći pod salvu napada dežurnih anti-semita Balkana, ali moramo da shvatimo da je Izrael okružen susedima koji bi najradije želeli da ga ne vide.

Izrael je, po ko zna koji put, dokazao svetu da je regionalni siledžija koji ne zna granice. Dalje, ova zemlja zasnovana na ratnohuškačkoj retorici je dokaz da je regionalni mir nemoguć uz konstantnu podršku Amerike zemlji koja ne zna ništa drugo osim da vrši represiju nad Arapima... Ovo bi bila tipična anti-semitska retorika koju možemo da čujemo na svakom koraku, od medija na Bliskom Istoku sve do najvećih državnih zvaničnika pojedinih zemalja. Istina je, naravno, sasvim drugačija. Ako ostatak civilizovanog sveta na momenat, kojim slučajem, uspe da vidi dalje od mržnje prema Jevrejima i zanemari genestki usađeno gađenje prema svemu što je jevrejsko, lako može da vidi da Izrael samo brani svoje legitimne državne i nacionalne interese. Da sagledamo činjenice. Palestinska vojska je vršila rakeritanje pograničnih izraelskih već nedeljama, i to intenzitetom koji nije primeren standardnom režimu raketiranja, iz čega proizilazi da izraelske vlasti zapravo imaju dosta tolerancije za palestinske teroriste koji sebe drsko nazivaju političarima. Uzevši u obzir povećani intenzitet raketiranja, Izrael je napravio jedini mogući i razuman korak: ustao u odbranu svoje teritorije i svog naroda, digavši glas i silu protiv siledžija Bliskog Istoka. 

Pozicija Izraela ja veoma nezavidna. Sa jedne strane su okruženi susedima koji bi najradije želeli da sravne jevrejsku državu, dok ni u svetu nemaju dovoljno reputacije da odbrane propagandnu borbu. Svet, kao i mnogo puta do sada, je stao na pogrešnu stranu ako podržava palestinsku ''nevinost'' u ovom ratu. Ovo nije rat, ovo je jednostavno odgovor Izraela na provokacije koje stižu iz Palestine. Ako je Hamas zaista mislio da raketiranje moćnijeg neprijatelja neće da izazove gnev sa suprotne strane, grdno je pogrešio. Ono što mene nervira je medijska ''po defaultu'' krivica  poslednjih godina, zajedno sa činjenicom da Hamas svesno žrtvuje svoje civile kao žrtve, samo da bi dobio propagandnu bitku. Ako ovaj svet ima makar malo mozga, videće realne brojeve, a ti brojevi ukazuju da se Izrael zaista trudi da cilja samo vojne ciljeve. To je isto kao u Srbiji 1999-e godine kada je Milošević naredio stacioniranje Vojske Jugoslavije u bolnicama i školama. Bio je svestan svojih postupaka i njihovih posledica. Da ne pominjem samo kako su on i njegova kohorta svesno žrtvovali 19 radnika (ako ne grešim u broju) Radio Televizije Srbije. Opresivni režimi su skloni neverovatnim gadostima da bi dobili bitku zvanu ''naklonost hipijevske zapadne javnosti''.

Ovaj rat mora da bude lekcija Hamasu da ne može tek tako da raketira Izrael i ne očekuje adekvatan odgovor. Na svu sreću, za razliku od liberala EU koji ne vide dalje od utopijske vizije sveta (svi-pod-jedan-kišobran), američka administracija, čini se, veoma dobro vlada situacijom i trezveno razmišlja o posledicama ne-pružanja otpora islamskom fundamentalizmu. O krajnjim ciljevima Izraela govore i brojne priče objavljene na sajtu Yediot Ahronota o mnogobrojnim povređenim palestinskim civilima koji su prebačeni na lečenje u Izrael. To dovoljno govori o pravim ciljevima ove ratne kampanje- uništiti Hamas i njihove kapacitete vršenja terora nad jevrejskim narodom, a ne osakatiti narod. Ako i strada civilna infrastruktura, to je ili krivica Hamasa jer je svesno žrtvovao te strukture, ili jednostavno kolateralna šteta. Isti princip je važio za SR Jugoslaviju 99-e, što ne bi važio i danas? Ovom prilikom apsolutno podržavam napore Izraela da pre svega zaštiti svoje građane i da omogući nesmetani život običnih ljudi. Islamskim je fundamentalistima, čini se, Izrael potreban, ustvari, neophodan, da bi mogli da rade svoju ''svetu misiju'', koja se svodi na ništa više do brukanja poštenog islamskog sveta.

Red bi bio da se oglasim nakon nekog vremena. Istini za volju, ponestalo mi je energije da pišem na ovom blogu uskoro nakon započinjanja blogovanja, ali moram da se vratim ovom medijumu, osećam da se skupilo dosta razmišljanja. Ranije sam bio opterećen celom situacijom oko samoproglašene nezavisnosti Kosova. Daleko od toga da se bolest Kosmet preležala nepunih godinu dana nakon izbijanja, mislim da sam kao relativno mlad i neiskusan čovek uspeo da sagledam situaciju Kosova iz totalno drugačije perspektive. Par puta sam boravio na Kosovu i imao sam tu privilegiju da mogu da posetim i srpske enklave (kako to banalno zvuči- srpska enklava- nepunih 20 godina od relativnog mira koji nismo znali da očuvamo) i veće gradove sa dominantnim albanskim stanovništvom. Posetio sam Prištinu, Prizren, Đakovicu, Peć, Gračanicu, Štrpce i Uroševac. U jednoj od tih manjih enklava zapravo imam i devojku koju iz objektivnih razloga ne mogu da viđam često.

Paradoksalno, od najvećeg uporišta bratstva i jedinstva, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom, Kosovo je danas postalo simbol odricanja komunističkih tekovina i od srpske i albanske strane zarad nacionalizma i dominacije. Nekada su se narodi Kosova ponosili time što je Prizren imao i goransku zajednicu, i tursku, puno Srba, a naročito time što su svi oni živeli u miru i harmoniji. Bilo je i posla za ljude koji su hteli da rade, da ne pominjem da nikome nije ozbiljno padalo na pamet da ruši tu harmoniju zarad uskonacionalnih interesa. Ono što se desilo nakon toga će ostati večita rana u srcima Srba, ali i Albanaca na Kosovu. Ne pada mi na pamet da ulazim u istorijske konflikte i diskusije o tome čije je Kosovo: da li ono pripada ilriskim narodima, sa kojima albanski narod ima većih ili manjih veza, ili pak pripada nama Srbima, koji ovo parče zemlje smatramo svojom kulturnom prapostojbinom i centrom svog identiteta. Istina je, kao što to inače i biva, na sredini. Kosovo kao celina ne pripada niti Srbima niti Albancima: ono pripada ljudima koji tamo žive. Premlad sam da govorim o ''blagodetima'' komunizma, ali neosporno je da je nacionalna netrpeljivost svedena na najmanju moguću meru u vreme komunističke vladavine. Moja majka, na primer, je za Svetog Nikolu uvek išla u crkvu u južnom delu (tada) Titove Mitrovice, ili kako su je Albanci zvali, Mitrovica e Titos. Danas te crkve više nema- spaljena je, zajedno sa još oko 400 drugih pravoslavnih kulturnih objekata, crkava i manastira od dolaska međunarodnih mirotvornih snaga.

Da li smo mi balkanski narodi zaista osuđeni da lutamo nedaćama ovih naših planina, bile one Šarske, Dinarske, Balkanske ili bilo koje druge? Nije bilo dovoljno pameti da se sačuva nacionalno jedinstvo jugoslovenskih naroda. Osim Slovenije i u velikoj meri Hrvatske, ostale republike, čini se, nisu profitirale od osamostaljivanja i stvaranja novog nacionalnog identiteta. Država nam se raspala nizom krvoločnih ratova krivicom svih nas. Poverovali smo na momenat da je bolje imati 6 ili 7 državica nego jednu, ujedinjenu regionalnu silu. Pogađate- nismo dobro prošli. BiH i Kosovo su, iskreno, najgore prošli. Ove dve federalne jedinice su pretrpele razaranje kakvo niko nije mogao da sanja krajem 80-ih, kamoli bilo ko u Sarajevu ili Prizrenu, gradovima sa puno mešanih brakova. U ovim gradovima se nikada nije gledalo ko je koje nacionalnosti, da bi danas u Prizrenu ljudi gledali sa podozrenjem ka spaljenoj crkvi Sv. Arhangela ili ka turskoj tvrđavi Kalaja, u glupom pokušaju stvaranja novog identiteta.

Od čuvanja bratstva i jedinstva kao zenice oka svoga do građanskog rata i NATO intervencije se došlo u nepunih 20 godina. Da je bilo pameti, ne bih se danas ja kao Srbin plašio da progovorim srpski u Peći ili da se Albanac plaši da govori svojim jezikom u Kragujevcu, već bismo se i dalje ponosili bogatstvom različitosti. Znam da zvučim kao jugo-nostalgičar, na šta apsolutno nemam pravo, jer nisam živeo u to vreme, kakvo god da je bilo, ali ne mogu da se otresem osećaja da je ''tada bilo bolje''. Prekrojili smo istoriju kako nam odgovara. Danas je Kuća Cveća jedini ostatak komunističke prošlosti Beograda, prestonice zemlje od Vardara do Triglava. Da nije ovog memorijala, stranac bi pomislio da je Beograd prespavao veći deo 20-og veka. Kosovsko društvo, baš kao i srpsko, je odradilo svoj deo brisanja komunizma iz sećanja svog stanovništva. Spomenik srpsko-albansko-turskom jedinstvu je miniran, ali još uvek stoji, dok još 4 druga manja obeležja zajedničkoj antifašističkoj borbi stoje neuređena, zaboravljena od svih, pa i potomaka prkosnog glasa zajedništva Kosova. Palata Boro i Ramiz je preimenovana u Palatu Omladine, Sporta i Kulture (Pallati i Rinise, Sportit dhe Kulture- ako nisam pogrešio u spelovanju) sa ogromnom slikom Adema Jašarija i albanskom zastavom na ulazu; jevrejsko groblje stoji nemo na vetrometini prištinskog vetra, davno vandalizovano. Sve što je nekada krasilo ovaj romantični grad je danas pretvoreno u sivilo i prah. Jedini vidljivi ostatak srpske kulture i nekadašnjeg prisustva u Prištini jeste nedovršena crkva Svetog Spasa, koja stoji u rastinju na samo stotinak metara od Rektorata i Nacionalne Biblioteke.

Paradoksalno, Prištevci su se odrekli istorije na čijoj je osnovi grad izgrađen iz temelja nakon II Sv Rata. Prikriva se svaki deo antifašističke borbe i novim naraštajima se predstavlja drugačija verzija istorije. To važi i za srpsko društvo podjednako kao i za kosovsko. Dve celine, naočigled nespojive, veže jedna nit- anti-komunistička retorika. Pored novoizgrađenog malog spomen-kompleksa Ibrahimu Rugovi i danas stoji spomen-kosturnica palim partizanima za oslobođenje Prištine, na jedva 30 metara. Do kosturnice ne postoji čak ni uređen prilaz, ukrašena je grafitima i praznim pivskim flašama Pećkog piva, dok je Rugovin grob biserno blistav, osvetljen čak i noću. Cement i gvožđe kosturnice stoji kao istrošena starica nasuprot našminkanog Rugovinog groba. Kult ličnosti je opet rođen i stotine žrtava, albanskih i srpskih, palih u ime najplemenitije borbe na ovim prostorima, se svesno baca u zaborav i ustupa mesto zaslugama Ibrahima Rugove, kakve god one bile.

    Ovih dana se nesto razmisljam. Jedva cekam taj cuveni maj, pa da se onda svi lepo provedemo u Beogradu, koja ce za tih par dana biti (nadam se) muzicki centar Evrope, a sve zahvaljujuci proslogodisnjoj pobedi Marije Serifovic. Iskreno sam se obradovao kada sam prosle godine saznao da je Srbija odnela pobedu na Eurosongu, ali sam se pre par meseci pokajao sto sam se radovao. Kao sto kaze grafit iz perioda borbe protiv Slobe- "Dzabe ste krecili". Mozda i ne znate, ali Marija Serifovic je u toku predsednicke kampanje za izbor predsednika Srbije ove godine javno i veoma aktivno podrzala Tomislava Nikolica, sto niko normalan nije mogao ni da pretpostavi.
     Odmah nakon sto je pobedila prosle godine, pocele su rasprave u Narodnoj Skupstini o tome koja partija ima veci broj clanova Marijine porodice. Sada vidim da ona nije nista bolja od istih tih koji su se raspravljali. Zaista je ujedinila celu zemlju u cilju sto bolje promocije, ali je onda usledio veoma hladan tus kada smo saznali da je zapravo "velikosrpkinja". Nas narod se kolektivno razocarao u Mariju, i to ne zato sto smo svi mislili da je neko iskoriscava, nego smo zaista shvatili da je ona svoja licnost i odlucuje trezveno o svemu sto radi. Stoga, ova odluka, iako je bila katastrofalna po njen imidz je njena, i ja to postujem. E sad, druga je stvar sto se ne slazem sa njom.

     Kada sada vidim kakva je ona izgubljena licnost, kada vidim da prati jednu davno proslu i veoma destruktivnu ideologiju, sve sto mi ostaje je da je se odreknem kao njen sugradjanin. Istini za volju, drago mi je da smo pobedili na Eurosongu, ali ostaje ipak onaj gorki ukus u ustima da je cela civilizovana Evropa dala svoj glas, a da nije znala da ce Marija taj svoj publicitet ispucati u skroz drugom pravcu. Zao mi je sto je ovako ispalo, ali sada kada je vidim na bini kako peva svoju "Molitvu" za izbor Nikolica za predsednika i kada je vidim da SVIM SRCEM podrzava naslednike kasika-i-pistolj-na-studente-politike, dodje mi da povratim ovu malopredjasnju veceru. Jer, koliko god da mi godi pobeda Srbije, isto toliko me je sramota Marije i njenih ekstremistickih stavova. Ona ni najmanje ne predstavlja multietnicku Srbiju za koju se vecina nas svesrdno zalaze i kojom smo ponosni. Ovim putem se svecano odricem Marije, ne treba mi! Hvala joj za pobedu i za pozitivnu promociju sirom Evrope, ali u mojim ocima, ona je izgubila sav kredit.

     Ne mogu a da se ne osvrnem na trenutne komsijske iliti susedske odnose na Balkanu. Ovoga puta necu govoriti o hladnim odnosima izmedju Srbije i Crne Gore, naprotiv, iznecu malo uze tumacenje srpsko-hrvatsko-slovenackih kretanja.
    Izvinjavam se unapred svima koje ovaj post moze uvrediti zbog svoje sadrzine. Nije mi namera da bilo koga vredjam ili ponizavam ovim putem, ali se u startu moram ograditi od svega sto kazem ovde. Konacno, sve tvrdnje iznesene ovde se ne odnose direktno na narod ili drzavljane, nego na zvanicnu politiku te drzave.

    Ako mogu da primetim, i Srbija i Hrvatska imaju problem sa svojim EU-predsedavajucim susedom. Sticem utisak da je Slovenija, odnosno njeno rukovodstvo, u zadnjih nekoliko meseci, steklo veliko samopouzdanje da kroji balkansku sliku. Podseca me na ono sto je Poljska doskora radila kao nova clanica EU kada je umislila da se pita za mnoge stvari, a u stvarnosti se nije pitala ni za sta, kao sto se obicno male zemlje nikada ne pitaju. Slovenacko predsedavanje EU se za SRB i CRO pretvorilo u jedno, da tako kazemo, blago negativno iskustvo. Prvo je izbila prica sa slovenackim otvorenim protivljenjem pregovarackom procesu tokom odredjivanja statusa Kosova (mada smo svi znali da od toga nema nista), zatim su se pojedini slovenacki politicari svesno stavili u ulogu "probnog balona" za velike drzave, da bi na kraju doslo do nesporazuma oko ZERP-a i morskog koridora. Istini za volju, ne mogu da pricam mnogo o ZERP-u i koridoru  jer nisam preterano upucen u to, ali bih zato hteo da cujem nesto vise od ljudi koji su u Hrvatskoj. Sto se tice Srbije, e tu imam argumenata da zameram dosta stvari slovenackoj vladi. Opet se ogradjujem, ne kritikujem celokupni narod, samo politiku Slovenije.
     Mislim da je Slovenija trebalo drugacije postupiti u vezi sa Kosovom makar iz politicke kurtoazije, ako ni zbog cega drugog. Umesto te neutralnosti (makar u pocetku), od slovenackih su se politicara mogli cuti raznorazni komentari koji su ocito za cilj imali da pokazu kako je Slovenija sposobna predsedavati Evropskom Unijom i sl. Istina, Slovenija mozda i jeste dobro predsedavala EU, ali zaista mi deluje kao da Slovenija koristi ovaj svoj period predsedavanja za razracunavanje sa susedima i zemljama sa kojima ne saradjuje najbolje. Mislim da Slovenija pokusava biti ono sto su bile poturice u Crnoj Gori: ako su Turcinu krvave sake, poturici moraju do lakata... Tako je isto i sa Slovenijom, odnosno njenim rukovodstvom. Ako Evropa kaze da se odredjene stvari moraju ispuniti, ali ne insistira previse na tome, Slovenija ce se svim silama postarati da se to desi. Cini mi se da pokusavaju biti veci Evropejci od Evropejaca. Izvinjavam se ako sam nekoga uvredio, ali to je moje trenutno misljenje.

     Sa druge strane, pohvalio bih (iako mi niko nije to dao za pravo niti moje pohvale imaju bilo kakvu tezinu) hrvatske medije i politicare na mirnom i korektnom pristupu situaciji u Srbiji. Nije bilo revansizma i sladjenja srpskom tugom, sto ja kao Srbin i sused Hrvatske izuzetno cenim. Izvestavanje na HRT je bilo vise nego objektivno, cak objektivnije od srpskih medija, narocito kada se radilo o neredima u Beogradu na noc proglasenja nezavisnosti Kosova. Danas sam na HRT cuo obrazlozenje da nisu zeleli da intervjuisu bilo kog srpskog politicara jer bi izgledalo da se nasladjuju nasoj nesreci i moram priznati da sam ostao zatecen, ali u pozitivnom smislu. Stoga, mislim da je iz ovih par detalja jasno pokazano koja drzava vodi principijelniju politiku. Ne bih idealizovao, ali je Hrvatska u ovih nekoliko dana pokazala dozu politicke zrelosti koju Slovenija nije uspela iskazati za vreme celog svog dosadasnjeg predsedavanja Evropskom Unijom.
     U buducnosti cemo i dalje biti upuceni jedno na drugo, makar kao zajednicki protivnici u borbi protiv delova slovenacke politike. Nesumnjivo je da i Hrvatska i Srbija imaju problema i sa slovenackim kapitalom, ali to je kapitalizam, pa pretpostavljam da svako ima prava da zaradjuje. Radujem se kraju predsedavanja Slovenije Evropskom Unijom, ali isto tako nisam previse odusevljen ni pocetkom francuskog predsedavanja. Nazovite me paranaonidnim, ali zazirem od svih tih velikih zemalja, nekako nikada nismo znali kako sa njima da razgovaramo.

  

Dakle, to je to. Docekali smo i taj cuveni dan nedelju, 17. februar, dan kada je skupstina Kosova proglasila nezavisnost. Sve je, ipak, proteklo u znaku opstenarodnog slavlja, ali i zbunjenosti sa srpske strane. Ono sto je zamisljeno kao "spontano mirno demonstriranje i pokazivanje gradjanske svesti" pretvorilo se u divljanje, napadanje americke i slovenacke ambasade, McDonald's restorana, divljanje po Beogradu... Naravno, nista nije moglo da se zavrsi bez herojske odbrane Beograda od vec istrosenih i izvozenih Zastavinih automobila (za koje vlasnik mozda i nema para da registruje, kamoli da popravi) i kontejnera koje je donirala EU.
     Meni, kao mladom coveku, nije lako da gledam kako mi se drzava bukvalno rasparcava pred ocima. Opet, svestan sam da je i "srpska politicka elita" u mnogome zasluzna sto je svojim neodgovornim ponasanjem dovela do ovog stanja. Verujem da vi malo stariji veoma dobro pamtite raspad Jugoslavije i siguran sam da je bilo emotivnih reakcija, pre svega zbog uspomena koje je cuvala ta stara drzava. Nisam jugonostalgicar, niti znam kako izgleda biti Jugosloven onoga doba.
     Imam prijatelje u Gracanici i Strpcu i kazu da je sasvim mirno. Moram da priznam da sam prijatno iznenadjen odsustvom nasilja na Kosovu, jer se ne bih iznenadio da sam video scene nasilja sa obe strane. Ovako, ipak, ostaje zadovoljstvo normalnim nacinom razmisljanja.

     Albanci su svoj cilj postigli, ili smo mi svoje prokockali, zavisi iz koje perspektive se gleda. Ali sta dalje? Sta raditi posle par dana, kada kljucne zemlje budu priznale Kosovo, kada Srbija izgubi svaku poziciju i kada postane simbol usamljenog osvetnika, sta onda? Kako ce se zivot dalje odvijati na Kosovu? Kosovo ce i dalje imati stopu nezaposlenosti od 70% (ako se ne varam), imace probleme sa korupcijom, svercom droge, oruzja i cigareta, ali najveci problem od svega ce biti modernizacija celokupnog kosovskog drustva. Obican narod na Kosovu misli da ce svi problemi nestati priznavanjem drzavnosti. Ono cega nisu svesni Kosovari je da ce EU uvesti podjednako strog vizni rezim Kosovu, ako ne i strozi, jer je potencijalno leglo islamskog fundamentalizma. To nisu moje laicke procene, na to su vise puta upozoravali strani eksperti. Kako pokrenuti ekonomiju Kosova? Moja licna procena je da nece biti carobnog stapica niti multimilijarderskih investicija u narednom periodu. Kada se jednog dana medjunarodne snage budu povukle, tek ce tada nastati sveopsti haos u ekonomiji.
     I sa Srbijom je ista prica: "samo sklonite Milosevica, idete u EU, sigurno!" "samo ga uhapsite i izrucite Hagu, ulazite u EU, ovaj put sigurno!" "samo da se odreknete Kosova, e ovaj put ce sigurno da vam krene, obecavamo!" Nema istine u onome sto nam se uporno servira. Mi smo jedan od onih zemalja koja ce u najboljem slucaju "nekada" uci u EU, zajedno sa Turskom. Mislite li zaista da ce EU sirom otvoriti vrata masovnoj emigraciji albanskog stanovnistva i na taj nacin sebi priustiti novi talas gastarbajtera? Dosta je Evropi Balkanaca koji rade na "baustilu", pa sve pare posalju kuci ili potrose u svojoj zemlji kada dodju na "urlap".
     Za kraj, zavrsio bih citatom jednog Albanca iz Pristine kada su ga veceras pitali sta ce sutra da radi, kada se zavrsi slavlje. On je odgovorio: "Otreznjenje u svakom smislu. Danas se slavilo, a od sutra opet po starom"